Узгред буди речено, ја нећу да Србијом влада нити Вучић нити Ђилас. Ја хоћу да Србијом владају закони. То је моја партија.

о роману Светислава Басаре ЂИНЂИЋ: УБИСТВО КОЈЕ СЕ ПОНАВЉА (Пажња: само за старије од 50 година) Не, није Басара прешао у porno* индустрију, да читаоцима понуди фото роман с голишавим сликама, него је написао дело које преобилно реферише на поједине личности и догађаје из новије српске историје, и тиме читаоца ставио пред искушење (и благослав?) да се довија да растумачи о коме је и чему реч. Чак сам и ја, одвајкада као пратилац уроњен у политику, у првом покушају читања дигао руке од романа јер нисам успео да дешифрујем ко се налази иза појединих ликова, да бих му се тек касније успешно вратио. Заиста, заиста вам кажем, ако немате 50 и више година, или, добро, можда стармалих 45, најмање 40, овај роман указаће се као она заостала острига у тањиру која се није отворила. Басара, као што сам наслов романа говори, исписује Ђинђићеве мемоаре с ону страну гроба, дајући самом Ђинђићу прилику да опише и растумачи пропадање Србије у данашњи и јучерашњи политички беут. Као стари мајстори, тај онострани Ђинђић у перо диктира своју исповест писару Берхтолду, из перспективе и тачке властите смрти, у коју су се стекле и оне претходне две деценије али и године после ње, и целокупна модерна српска политичка историја. Басарин Ђинђић: мемоари… је пандан Доктору Фаустусу Томаса Мана, у ком узлет, пропаст и смрт генијалног композитора Адријана Леверкина испричани гласом његовог пријатеља Серенуса Цајтблома казују и разлажу пут у слом немачког друштва и фашистичке Немачке. Добро, Немци имају Томаса Мана, ми Светислава Басару: то нам је што нам је. Склон сам да верујем да је ово најзначајнији Басарин роман. Зашто? Рецимо, у њему су се напокон посложиле све тезе и перспективе кроз које Светислав Басара гледа на савремену Србију, толико и тако да је могућно замислити и предвидети свако друго његово будуће дело? (Ово је вероватно претеривање, али мислим да разумете на шта циљам.) Догађаји и јунаци у њему уклапају се са таквом хируршком убедљивошћу, да постаје видно оно што Басара хоће да каже: Зоран Ђинђић је морао бити убијен. А ко га је убио? Па, поред непосредних починилаца, убили су га Ћосићи, Тијанићи, УКС, завичајни песници-академици на раду у државној безбедности, задригле ЈНА главурде, светосавске трибине и косовска нарицања, креманско пророчанство и удружење пчелара. (Откуд ови последњи? Отуда јер су сви у Србији били саучесници убиства тог човека, који је у трену смрти имао 7% подршке у народу, а ујутро се, мртав, пробудио са 97%. Прекасно.) Гледајући у Србију крајем осамдесетих, комунистички генерал Коча Поповића у свом дневнику је записао да су “башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство”. Те речи су често понављани мото Басарине књиге, констатација да су тада плитки национализам и аљкави, ментално штрокави Србенда постали најмоћнији делатници историје Србије. На њеним границама, парафразирам писца, с падом Берлинског зида освануо је фантом слободе, неко ко ће Србенду ослободити од рђаве менталне матрице у којој туђи свет гледа као непријатеља, будућност као проклетство, а слободу као казну. Авај, Србија се одбранила од те пошасти. Наша отаџбина данас понавља обрасце 80-их и 90-их. Славна историја у њој се приказује још славнијом до отужности, она срамотна без стида скрива и уклања, живи се и размишља у маглама BRICSA, мајчице Русије и “посебног пута” који је историјски додељен Србији, док “просвећена” мањина зелотски и једнако накарадно навија за Европу и модерни свет. Као некад, личности из јавног и културног живота стварају болесну атмосферу и неснађену Србију, са грозничавим халуцинацијама и химерама о властитој величини и историјском задатку. Оно што нарушава ову басаријанску слику из недавне Србије данас потиче од сила технологије и картографске случајности, да смо ипак усред Европе и да интернет не признаје државне, републичке и покрајинске границе. Садашњи фантом слободе је витални, жилави електронски диверзант за ког географске међе не постоје. Басарин роман се неприродно брзо окончава и сјури према свом крају, као да је аутору дозлогрдило да даље пише о задатој теми, и гледа само да попуни број страница до за роман комерцијално потребних 200 . Отуда у његовом финалу затичемо причу о неапокрифним полним подвизима једног нашег председника (не, није Тома Николић нити Војислав Коштуница) и сличне епизоде. Привлачност Басарине прозе долази баш отуда што онај 50 читалац препознаје ликове и догађаје из романа, те и сам постаје његов учесник, окаснели воајер и сведок. Крунски сведок био је, каже Басара, ипак баш свако од нас, који је тог 12. марта 2003. година апостолски потврдио пресуду: Зоран Ђинђић мора бити убијен. Јер његова насилна смрт је математички исход познатих и скриваних силница српске историје, помоћу балистичких табела прецизирана тачка у којој се сусрећу Милошево убиство кума Карађорђа, Милошевићево убиство кума Ивана Стамболића, метак за краљицу Драгу и оба краља Александра, смрти Славка Ћурувије, Оливера Ивановића, Владимира Цвијана или Мише Огњановића, злочини из Сребренице и Вишеграда, батине за студенте и Ђиласових 619 милиона… и свашта може у тај метак и у ту смрт да стане, и није, на жалост, омеђено тренутним или ондашњим временским видокругом. Када тог 12. марта Зоран Ђинђић крене у владу, њега довозе на властито стрелиште а читава Србија је публика његове смрти, са унапред плаћеним улазницама. Ђинђић је морао бити убијен, како би га после три дана грађани са сузама испратили, али истовремено и одахнули: ништа у Србији неће морати да се мења. Којег ћемо Ђинђића сутра убити? * честити басаријански српски домаћин не зна шта је то porno индустрија, па се зато та реч мора писати туђим писмом, на српском она не постоји (текст објављен у Danasu, 16-17. мај 2026)

RESET Никаква поправка Вучића, Србије и овог система није могућа. Она није могућна као што није могућно да ће Селаковић бити осуђен, Милић завршити у затвору, Јовањица бити окончана, као што више није могуће да надстрешница није пала, студенте нису тукли или звучног топа није било. Само велики RESET система може да помогне, ако свргнемо Вучића. Ако.

This is good news for the whole of Europe, and indeed for the democratic world. Developments in Albania today — following those in Serbia — clearly show that the corrupt projects of the Trump family do not succeed. Europe has demonstrated its resistance to feudal capitalism, which has failed on its territory. It now remains for the gas pipeline project in Republika Srpska (Bosnia and Herzegovina) to meet the same fate.

НЕ ДАЈТЕ СЕ ПАСЈИМ СИНОВИМА! Све ово што појединци данас с чврстином проживљавају — неосноване притворе, судска гоњења, незаконите казне, отказе са посла, затварање фирми, намештене инспекције, пребијање, дискриминацију, претње, и све, све друго — све се то може сажети у речи јунака Данила Киша: „Борисе Давидовичу, не дајте се пасјим синовима!“ Ту реченицу изговара младић кога су довели пред ухапшеног револуционара Бориса Давидовича Новског. Живот младића зависи од тога хоће ли Новски признати непостојећу кривицу: ако призна, младић ће остати жив, ако не призна, стражари ће га ликвидирати, баш као и претходног. Тај младић се у Кишовој причи зове Исаијевич. А у нашој причи? У нашој причи тај младић има хиљаду имена оних који при вери на победу вољно страдају.

. Мој млађи брат НЕНАД ШВРАКИЋ (1952-2022) Било је то давно, моје сестре и ја смо имале старијег брата. Слободан је тада страдао, и постао нам, после неког времена, лепа и топла успомена. У то доба тек сам био престао да будем дечак, а дечаци се увек угледају на оца или старијег брата. Желећи да копирам свог, ја сам као он акробатски возио бицикл, као он читао књиге и као он почео да пишем. После сам се био навикао да Слободана више нема, али тај нарочити однос међу браћом (да, стигли смо и то, да се потучемо), то су оне непоновљиве везе и љубави, блискост других светова. Мог другог брата, Ненадa Швракићa, упознао сам пре петнаестак година. На тад главном интернет порталу, некада утицајном Блогу Б92, као један од његових учесника ступио сам у некакву жучну расправу са извесним типом коме је nick био nsarski. Тај ми је мангуп, напокон, затражио и телефон, а онда ме и назвао. “Хеј, Пеђа, Ненад Швракић nsarski овде, зовем те из Америке.” И тако је почело наше дружење. Ненад је био старији од мене. (Управо ми паде на памет: кад човек умре, он више не стари, заувек остане дечак, или у ком се добу већ затекао.) Ненад је, дакле, старији од мене, али мало шта је на то указивало. Био је младалачки радознао, насмејан, ведар, живих мисли и погледа, плећат, некада вешт гимнастичар (“Хеј, ја кад сам се удварао Љиљи, ходао сам 50 метара на рукама до њене капије.”) Био је и леп. По образовању, докторирао је физику, али како је био радозналац, знао је свакаква чуда, од медицине, генетике, биологије, математике (мислим да је ту био једнако добар као у физици), све до литературе, историје, антропологије, филозофије. Он је један од последњих полихистора које сам упознао, а поред свега, гајио је и страст према кувању, па чак и завршио неки курс за chef-а у Америци. И? И, он и ја убрзо смо почели да се помало опчињено дружимо, и развијамо неки однос који је прерастао обична познанства или пријатељства. Причали смо страсно, интернетом или уживо, о храни, о кувању, о Мексичким варијантама чварака, о литератури, о науци, о женама, о уметности ‒ причали смо толико и тако, да сам ја, када је умро, себично а растужено помислио да више ни са ким нећу моћи водити такве разговоре. Наравно, ја нисам могао имати ни знања ни разумевања физике и математике и природних наука као он, али је поред њега све постајало лако. Ненад је, наиме, имао чудесан дар да и најкомплексније ствари, математичке теореме, концепте или неке законе и зачкољице физике, објасни тако да се чини како свако може да их разуме. Просто је фасцинантно како је успевао да приближи лаику Риманову хипотезу или “ефекат лептира”, или да опскурне и тешке логичке концепте учини разумљивим или бар разумљивијим. Том његовом чуду имао сам прилике и да најлепше могуће сведочим, када је мом сину а код мене у канцеларији близу Ненадове куће, недељом преподне држао средњошколске часове математике и физике. Не знам шта је од свега тога ученик Лазар научио и запамтио, али оних првих сат времена, када смо сва тројица седели заједно и причали о свакојаким животним темама, мени су се чинили најбољим делом тог програма. Напокон, ми смо се и породично дружили, а ја бих, често, пролазећи крај његовог дворишта у Ламартиновој улици, вирио преко ограде, да га дозовем, да седнемо или одемо некуд заједно на пиво. (Ја не пијем пиво, тако се само говорило.) У неколико наврата кували смо један за другог, размењивали рецепте (божемесаклони, два одрасла балавандера који надугачко и нашироко расправљају како је најбоље спремити неко јело), и у свему томе, наспрам његовог дечачког осмеха, некако се време преокренуло: ја сам, у том пријатељовању, постао онај старији, озбиљнији и одговорнији учесник, који га је “штитио”, па чак и некад лагао за њега. И тако сам, у својим четрдестим годинама, добио млађег брата, који ми чак није био ни род. Своје веште, паметне и питке текстове о разним темама, од науке до књижевности, Ненад је објављивао махом на Блогу Б92. Били смо се договорили (наговорили га) да их обједини и среди, а ја му обећао да ћу их прегледати и дотерати за штампу, што ми је некад била професија. Чак смо нашли и издавача, али ништа се од тога није обистинило: Ненад је умро, на мору, од срца. Данас се навршава годину дана од његове смрти. Велики, насмејани, незлобиви дечак, Ненад Швракић, мој млађи брат и мештар, отишао је заувек. Ја с њим никада више нећу причати о кувању, књигама, људима, науци и литератури, о лепотама и снази овог света. Последњи пут, недоговорено, срели смо сеу пијачној куповини на Каленићу. Растали смо се, одлазећи својим путем, не знајући да следећег сусрета неће бити. Људи тако и одлазе, без договора и најаве.

Све је то без смисла. Никаква поправка Вучића, Србије и овог система није могућа. Она није могућна као што није могућно да ће Селаковић бити осуђен, Милић завршити у затвору, Јовањица бити окончана, као што више није могуће да надстрешница није пала, студенте нису тукли или звучног топа није било. Само велики RESET система може да помогне, ако свргнемо Вучића.

Ми живимо његову болест.

ЛОЈАЛИСТИ – BASIJ – COLECTIVOS Ирански basij (басиџ) и Венецуелански colectivos (колективос) деле сличности као паравојне снаге лојалне режиму. Ирански басиџ, под управом Иранске Револуционарне Гарде, регрутује младе лојалисте-добровољце за сузбијање протеста, за инфилтрацију међу опозицију и контролу улица, као током протеста 2009. године или недавно. Венецуелански колективоси, подржани од Мадура и Чавеза, делују слично: и они су наоружани и на моторима, нападају демонстранте, шире страх и обезбеђују територијалну контролу. Заузврат, обе групе имају повлашћени положај у оквиру државног система, добијају положаје, намештена радна места, синекуре или конкретну материјалну корист. Оба модела комбинују репресију са социјалним функцијама – пропагандом и помоћи сиромашнима – ради јачања подршке режиму. Ове групе омогућавају званичницима да негирају примену насиља против опозиције, одржавајући власт уз минимално ослањање на регуларне полицијске или војне јединице. Насиље спроводи неко други. Једнако тако, СНС је направио своје лојалисте, који данас прогоне студенте у кампањама, пребијају опозиционе активисте, спроводе нелегалне радње, пале локале или кола и аутобусе побуњеним грађанима, буше им гуме, застрашују их на улици и на послу, уцењују итд. Лојалисти су били и у шаторском насељу пред Председништвом. Могуће је да је ово што смо до сада видели само њихов почетак, да ће лојалисти још снажити. Сви народи света славе једнаке подвиге, племенитост, жртвовање и бригу. Све аутократе света своју власт спроводе истоветним лукавствима, манипулацијама, битангама и криминалцима.

Све чешће се у последње време дешава да председник Вучић у медијским порукама не успева да информацији коју даје садржина и емотивни набој информације буду у сагласју. Он наступа самоуверено, с висине, с прекором, заповеднички, док информативни садржај-порука тог наступа не успева да то испрати. И пре се то дешавало, али далеко ређе. Начелна сврха његових наступа (особито ако их не обележава речени расцеп) јесте у господарењу, управљању јавним наративним простором. То потврђује његов неприкосновени статус. Вучић на томе инсистира, да он буде активни актер политичког наратива а сви остали пасивни учесници.