Усташе су јеврејски пројекат.
„На Јанка-Пусти (бази за обуку усташа) то је био, каква ли случаја, најприје Владо Сингер, а затим Срећко Кремзир, обадвојица Жидови из прве руке… Духовни вођа емиграције био је Жидов Иван Франк, син правашког вође др Јосипа Франка. Никоме није била тајна да је супруга Поглавника, гђа Мара, била из жидовске обитељи. Исто тако да је најпознатија фигура емиграције и цијеле млађе екипе, Еуген-Дидо Кватерник био жидовске крви, као и најеминентнија фигура у домовини, пуковник и каснији војсковођа Славко Кватерник. Што да кажемо о дијелу домовинске елите ожењене чистим Жидовкама. И у државном водству, и у војничком и политичком водству, па и у самом Усташком покрету, свугђе смо имали ‘свога Жидова’. Никоме није ни на памет падало тражити жидовске претке многобројне похрваћене средње класе у цијелој Хрватској.“
~ Вјекослав-Макс Лубурић
(General Drinjanin (то је познати псеудоним Лубурића), „Legije i Legionari“, у Drina XVII, Madrid, 1967, стр. 328-329.)
Лубурић овде говори чисту истину, иако су његови изливи јудеофилије истовремено и део стратегије чији је циљ добијање међународне подршке за антисрбску ствар. Наиме, важно је разумети да је једина константа усташке идеологије – патолошка србофобија. Формални идеолошки образац усташтва, променљив је у складу са околностима. Наиме, почетком 30-их година, усташе су сарадници комуниста, јер им је заједнички циљ борба против Срба. Па тако, о усташама са похвалом пише лист “Пролетер” – Централни орган Комунистичке партије Југославије, који у броју од 28. децембра 1932. године објављује да Комунистичка партија „поздравља усташки покрет”.
Преузето са:
politickivojnik.wordpress.co…