На Источном, руском фронту, у саставу немачке армије бориле су се и две хрватске усташке дивизије, а једној (или обема) командант је био Марко Месић – југословенски, па хрватски усташки пуковник, па усташко-немачки генерал. Код Стаљинграда су заробљени, а на захтев Британије ослобођени – да се преобуку у војску савезничке, „своје“ Краљевине Југославије, чији су држављани. Тако су – са „четничком“ кокардом на капи, уместо „шаховнице“ и усташког U – умарширали у Београд као војска „ослободилачка, добровољачка, краљевска“; наизглед као и 1918. године. Народ је одушевљено поздрављао баш ту „руску, а југо-партизанску ослободилачку“ дивизију са кокардама, не слутећи да је усташка. И сву ту трагичну комедију – у Пекиној (Пековој) паради – диригује Србији „савезнички“ Запад и његов Тито.
(Жарко Видовић, „Смисао–Личност–Историја“)