Deca 🇲🇪 državljana moraju da budu 🇲🇪državljani, automatski i bezuslovno. To nije menjanje etničke strukture. To vam je etnička struktura.

Smithsonian Handbooks, Complete Flags of the World - o crnogorskoj zastavi

Moj stan na Dorćolu bio na pjenu od mora…

Komete svaki put kad tvitnem o crnogorskom državljanstvu

Pogledajte nivo implicitnog i eksplicitnog šovinizma u komentarima i retvitovima. Problem je moje očigledno rumunsko prezime i pretpostavljeno rumunsko poreklo. Poražavajuće da ovo dolazi iz Crne Gore, zemlje gde se zna da oko 40-45% stanovništva genetski i kulturno vuče direktne korene od starih Vlaha i romanizovanih paleobalkanskih starosedelaca (poput Morlaka, Cincara i rimljana). Iako su se kroz vekove Vlasi sa područja CG potpuno stopili sa Slovenima, ovo nasleđe i danas živi kroz osnove crnogorskih plemena, katunsku tradiciju i poznate toponime poput Durmitora, Garača, Pipera i Visitora. Neznanje i mržnja, drugari od pamtiveka.

“Negiram” Crnu Goru tako što tražim da se: 1) poštuje njen Ustav 2) njena zastava kači na jarbol, a ne da se od nje kroje gaće 3) primenjuje Ius Sanguinis princip državljanstva automatski i bezuslovno 4) na proslave obnove nezavisnosti koja je stečena u miru ne dovode vojni orkestri 5) na sudovima sudi ni po babu ni po stričevima. Mene ne vole uglavnom karakterno i moralno kompromitovani ljudi koji smatraju da nepravdom mogu da održe teror manjine nad većinom. I nismo isti. Većina vas koja me napada ad hominem, mene koji ovde stojim imenom, prezimenom i istinom, ste anonimni skrotumi koji ili lažete ili vređate. Bolje ne umete. Junaštva svijetla zoro!

Naučnici na najboljim američkim univerzitetima prema zemlji porekla👇🏻

Juče je bio Svetski dan krivog stopala (World Clubfoot Day). Ovaj datum nije izabran slučajno – to je rođendan jednog od najvećih, a najmanje izvikanih heroja moderne medicine. Ovo je možda i najbolja ljudska priča koju znam - priča o dr Ignasiju Ponsetiju (Ignacio Ponseti), geniju koji je tiho pobedio medicinsku sujetu i spasio stotine hiljada dece doživotnog invaliditeta. Ponseti je rođen u Španiji, gde je tokom Španskog građanskog rata kao mlad hirurg zbrinuo preko 2.000 preloma kostiju kod ranjenika. Bežeći od fašizma, preko Meksika stiže u Ameriku, na Univerzitet u Ajovi. Tamo se susreće sa deformitetom zvanim clubfoot (urođeno krivo stopalo) koje pogađa otprilike 1 na 1.000 dece. Stopala su uvrnuta ka unutra i na dole. Ako se ne leči, dete nikada ne prohoda na tabanima, već gazi spoljnim delom stopala, trpeći stravične bolove. Tih 40-ih godina prošlog veka, standardno lečenje je bila agresivna hirurgija. Lekari su sekli, lomili i fiksirali kosti stopala beba. Ponseti je pratio te pacijente kako odrastaju i shvatio da operacije prave više štete nego koristi. Stopala, iako ispravljena, su ostajala kruta, skoro nepokretna, deformisana i toliko bolna da su mnogi pacijenti kasnije u odraslom dobu tražili dobrovoljnu amputaciju samo da reše bol. Ponseti je znao, mora da postoji neinvazivno rešenje. Ali morao je prvo da vidi "mehaniku" problema. Rendgen mu nije pomagao jer su kosti beba zapravo meka hrskavica. Ključni momenat desio se kada je detaljno proučio anatomiju krivog stopala mrtvorođene bebe sa ovim deformitetom. Tada je shvatio ono što su svi drugi prevideli: kosti stopala su zapravo zdrave, ali ih ekstremno zategnuti ligamenti i Ahilova tetiva drže u pogrešnom, "zarobljenom" položaju. Pošto je dečije telo nakon rođenja još uvek elastično, Ponseti je shvatio da se ono može vajati. Razvio je metodu nežne ručne manipulacije (masaže) stopala. Zatim bi stopalo fiksirao serijom gipseva koji se menjaju svake nedelje (postepeno ispravljanje). Na kraju bi uradio minimalni, bezbolni rez na Ahilovoj tetivi (koja se prirodno regeneriše i produži za 3 nedelje). Da se stopalo ne bi vratilo u stari položaj, osmislio je specijalnu ortozu (protezu sa šipkom) koja se nosi samo tokom spavanja do 4. ili 5. godine. Njegovi pacijenti su prohodali potpuno normalno, trčali su, bavili se sportom i imali stopala bez ikakvog bola. Ipak, ortopedski lobi ga je ignorisao skoro 50 godina. Hirurzi su želeli da operišu, a Ponsetijevu metodu su ismevali kao "bapske lekove". Jednog dana, slomljen, Ponseti je došao kući i rekao svojoj ženi: - Ja sam promašaj. Moj život je promašaj. Rešio sam ovaj problem bez skalpela, a oni i dalje kasape decu. Niko me ne sluša. - Zašto ne napišeš knjigu? Knjigu je objavio 1996. godine, ali medicinska zajednica je i dalje ćutala. A onda se desilo čudo - pojavio se Internet. Krajem 90-ih, roditelji dece sa ovim problemom počeli su da se povezuju na ranim internet forumima. Delili su slike uspeha Ponsetijeve metode. Nastao je pokret roditelja koji su bukvalno počeli da odbijaju operacije i da od svojih lekara zahtevaju Ponsetijevu metodu. Medicinski establišment je bio sateran uz zid – morali su da popuste pod pritiskom pacijenata. Ignasio Ponseti je dočekao svoju potpunu pobedu. Njegova metoda je danas zlatni standard Svetske zdravstvene organizacije (SZO) sa stopom uspešnosti većom od 95%. Ponseti je radio na klinici do poslednjeg dana života. Preminuo je 2009. godine u 95. godini života.

Oca.

A sad malo o Univerzitetu u Beogradu. On se rangira u top 2% na svetu (neke su procene da postoji oko 26.000 univerziteta). Evo rangova po ključnim listama (2025/2026): CWUR: 393 US News (Best Global Univ.): 460 ARWU (Šangaj): 401–500 QS: 761–770 THE: 1001 Ovo je vrlo dobro, ali nije izuzetno. Kao pravilo desne ruke mogli bismo reći da je nešto izuzetno ako je konstantno u top 100 na svetu i ako je u svojoj istoriji uspelo da proizvede nobelovce, a Univerzitet u Beogradu nije ni jedno ni drugo. Nema svog nobelovca (Andrić nije diplomac BU). Ali ako se pogleda kako Srbija stoji kao zemlja po čitavom nizu indeksa i pokazatelja (HDI, BDP p.c., SPI, IEF, CPI itd.) vidimo da uglavnom ima osrednje rezultate. U kontekstu te osrednjosti, BU je verovatno nešto najbolje što smo kao društvo uspeli da iznedrimo. Nešto što značajno odskače od prosečnosti koju srećemo na svakom koraku. Po apsolutnom standardu, dakle, nije izuzetno. Ali po pređenom putu ipak jeste neobično i vredno poštovanja. Univerzitet je pravno-formalno osnovan tek 1905, a onda je podelio sudbinu društva čiju su sudbinu prethodnih 100 godina obeležili ratovi, krize i gubitak stanovništva, što kroz ratove, što kroz emigraciju. Da se s takvom istorijom uopšte dobaci do top 2% na svetu nije malo. Ipak, i tih top 2% kao da nam curi kroz prste, trend je da lagano gubimo poziciju. Na Šangajskoj listi smo iz grupe 301–400 spali na 401–500. To ne mora da znači da nazadujemo. Može da znači i da napredujemo nedovoljno brzo u odnosu na svetsku, pa i regionalnu konkurenciju. Npr. Zagreb nas je na QS-u već prestigao (701. naspram našeg 761). Univerzitet bi sigurno mogao mnogo bolje kada bi oko toga postojao konsenzus i jaka strategija. I kada bi se novac, umesto u izgradnju nacionalnog stadiona, usmerio u visoko obrazovanje. Prosto je: što gajiš i zalivaš raste, što zapostavljaš propada.

Kako je skičanje iz zemlje i regiona intenzivno, pojačavam rodoljubno i patriotsko tvitovanje u narednim danima. 👋

Kad smo već na temi Hilandara… Jedini laik sahranjen na Hilandaru je naš Đorđe Roš, poreklom Nemac, ali životom Srbin. Kao mladi oficir preživeo je pakao Cera i čuveni juriš za odbranu Beograda na Dunavskom keju 1915. godine, a upravo je on sačuvao čuveni govor majora Gavrilovića. Kao monarhista, nakon Drugog svetskog rata završio je u emigraciji, ali kada je 1960-ih Hilandar bio pred gašenjem i rizikom da pređe u grčke ruke, Đorđe Roš pokreće istorijsku akciju spasavanja. Zajedno sa princom Tomislavom Karađorđevićem osnovao je Komitet za obnovu, preselio se na samu granicu Svete Gore i poslednjih 16 godina života potpuno posvetio prikupljanju sredstava, obnovi i podizanju nove manastirske biblioteke. Preminuo je iznenada 1977. godine na brodu, ploveći ka Hilandaru. Poslednja želja bila mu je da počiva u porodičnoj grobnici u manastiru Rakovica, ali su tadašnje komunističke vlasti odbile da prime njegovo telo u zemlju. Suočeni sa ovom nepravdom prema čoveku koji je spasao manastir, hilandarski monasi su načinili presedan i sahranili ga na svom groblju. Danas njegov skromni krst ispred monaške kosturnice svedoči o heroju kojeg se država odrekla, a Hilandar zauvek prigrlio. Slava mu i hvala!

Kako je moj jučerašnju tvit, izazvao salvu uvreda - da pojasnim malo šta to znači Hilandar de fakto prvi srpski univerzitet. Iako pravno (de jure) nije imao strukturu zapadnih univerziteta poput Bolonje ili Pariza – nije izdavao formalne diplome niti imao svetovne fakultete – Hilandar je u srednjem veku funkcionisao kao najviša obrazovna, naučna i kulturna institucija srpskog naroda. Evo istorijskih činjenica koje to dokazuju: 1. Vrhunski pravni centar. Sveti Sava je upravo kroz rad u Hilandaru i na Svetoj Gori uobličio Zakonopravilo (Nomokanon) – monumentalni ustavni i pravni kod koji je spojio vizantijsko crkveno i rimsko građansko pravo. Hilandar je bio mesto gde su se školovali prvi srpski pravnici, zakonodavci i diplomate koji su postavljali temelje države. 2. Kolevka srpske medicine: Pronalazak čuvenog Hilandarskog medicinskog kodeksa (spisa iz 15. i 16. veka) naučno je dokazao da se u Hilandaru proučavala i primenjivala vrhunska medicina tog vremena. Monasi su prevodili dela salernske i monpeljejske škole, a manastirska bolnica je funkcionisala kao prva neformalna škola medicine kod Srba. 3. Prevodilačka i filološka akademija: Hilandarski skriptorijum nije bio puko mesto za prepisivanje. Tamo su se prevodila najkompleksnija vizantijska dela iz oblasti teologije, filosofije, istorije i književnosti. To je zahtevalo akademski nivo poznavanja jezika, gramatike i retorike, ravan onom na Carigradskom univerzitetu (Magnevri). 4. Rasadnik intelektualne elite: Hilandar je bio glavni "izvoznik" znanja i kadrova za srednjovekovnu Srbiju. U njemu su se formirali najveći pisci i mislioci tog doba, poput Domentijana i Teodosija, kao i budući srpski arhiepiskopi, episkopi i državni pisari. Iako Hilandar nije proizvodio laike u akademska zvanja (poput bečelora ili doktora nauka), manastir je obavljao sve društvene funkcije jednog srednjovekovnog univerziteta. Bio je i ostao intelektualno jezgro i prva prava akademija srpskog naroda.

Strah čoveku kalja obraz često.

10 godina pre osnovanja Univerziteta Kembrdiž, Srbi osnivaju Hilandar - de fakto prvi univerzitet u nas.

Juče, u Rep. Srpskoj, naručujem - Jednu tursku kafu. - Ту кафу овде не’ш доб’т’.

Iz Crne Gore samo dobre vesti ovih dana. Informer ukinut, tužba protiv Vijesti odbačena. ❤️🇲🇪

A sad i anegdotalno. 2012. odemo nas petoro sa FON-a u London na evropski Hult Prize. To je takmičenje u rešavanju poslovne studije slučaja, koje neki zovu Nobelova nagrada za studente. Elem, u Londonu nas petoro izdominiramo tako žestoko da su nas posle jurili studenti sa Kembridža da se upoznamo. - Možete da ponovite kako se ono zove vaš fakultet? - pita me jedna od njih u šoku - FON, Univerzitet u Beogradu. - Imate sajt? :: dajem link :: a ona pada u nesvest. Sajt faksa je tada stvarno izgledao zastarelo Nikada neću zaboraviti taj izraz lica studentkinje sa Kembridža koja je okrenula učitan sajt FONa ka svom timu i rekla razočarano: - Ovo nas je pobedilo! Mi smo nakon toga u globalnom finalu bili treći - pobedio univerzitet u Bostonu i uzeo $1M kao nagradu. U komisiji bio KlinKton, verovali ili ne.

Dosta se prašine diglo oko tvita da je Univerzitet u Beogradu u top 10 evropskih univerziteta po zapošljivosti studenata. Evo još jednog zanimljivog podatka. Srpski univerziteti su 2017. bili na prvom mestu u svetu po efektivnosti. U ovom kontekstu, "najefektivniji na svetu" znači da Srbija (sa Univerzitetom u Beogradu kao vodećom institucijom) ostvaruje najbolji odnos između uloženog novca i rezultata kada se uzme u obzir ekonomska razvijenost zemlje. Drugim rečima, uprkos tome što je Srbija zemlja sa nižim BDP-om po glavi stanovnika, njen univerzitetski sistem proizvodi najviše naučnih radova i citata po dolaru koji uloži u odnosu na sve druge zemlje sveta. Izvor: timeshighereducation.com/new…